Nathalie Heinich Pořadí knih (chronologicky)

Sztuka jako wyzwanie dla socjologii to wywiad rzeka, którego Nathalie Heinich udzieliła Julienowi Ténédosowi. Dowiadujemy się z niego o przebiegu jej drogi naukowej – począwszy od studiów filozoficznych na uniwersytecie w Aix-en- Provence, przez doktorat z socjologii napisany pod kierunkiem Pierre’a Bourdieu, aż po samodzielne stanowisko w Centre National de la Recherche Scientifique, czyli Narodowym Centrum Badań Naukowych w Paryżu. Znana socjolożka sztuki wtajemnicza nas w metody swej pracy badawczej, opowiada o pierwszych badaniach ankietowych, o tym, jak wynajduje tematy kolejnych prac, przede wszystkim zaś omawia swoje najważniejsze publikacje. Zdradza ponadto kulisy ideowego rozstania z Bourdieu, mówi o roli współpracy z takimi uczonymi, jak Luc Boltanski czy Laurent Thévenot, a także o inspirującym spotkaniu z dziełem Norberta Eliasa.

"Muškarci to možda ne znaju, ali većina žena među sobom ne razgovara najradije o njima, nego o svojim majkama. Mnoštvo povjerljivih razgovora što se šapatom vode između djevojaka, između adolescentica, između odraslih žena, majki, pa čak i baka, vrti se oko riječi i djela njihovih majki. To je, naime, univerzalna ženska tema: naravno, sve žene ne postaju majke, i sve majke nemaju kćeri; ali sve žene imaju majku, a ponekad čak i više mama (koje, uostalom, mogu biti i muškarci, jer taj izraz označava jednu funkciju, a ne genealoško mjesto). Pitanje o odnosu majka-kći nužno se, dakle, postavlja svim ženama, u ovom ili onom trenutku njihova života, čak i tijekom cijeloga života; ono se također, htjeli to oni ili ne, postavlja i muškarcima, promatračima ili onima uključenima u taj odnos, katkada aktivno, katkada i protiv njihove volje, čak i ako - ne znajući ili potpuno svjesno - ne zauzimaju majčinsku poziciju u odnosu prema svojoj ženi ili svojoj kćeri. Polazeći od različitih disciplina - sociologije i psihoanalize - naš postupak ima za cilj jedan zajednički predmet: kćeri kao one koje imaju majku, a ne kao one koje su i same majke; majke kao one koje imaju kćer, a ne djecu - drugim riječima, odnose majka-kći. Na taj zajednički predmet primjenjujemo jedan način tumačenja: naše dvije discipline, naša osobna i profesionalna iskustva međusobno se obogaćuju, i nije nam se činilo opravdanim da ih razdvajamo."

Sociologische en psychoanalytische studie over de moeder-dochterrelatie aan de hand van fictie in literatuur, film, theater en televisie.

Les hommes ne le savent peut-être pas, mais ce dont la plupart des femmes préfèrent parler entre elles, ce n'est pas d'eux : c'est de leur mère.En effet, si les femmes ne deviennent pas toutes mères, si les mères n'ont pas toutes des filles, toutes ont une mère. S'interroger sur la relation mère-fille est donc leur lot commun. C'est aussi celui des hommes, impliqués, qu'ils le veuillent ou non, dans cette relation.À partir de cas empruntés à la fiction (romans et films), Caroline Eliacheff et Nathalie Heinich reconstituent l'éventail de toutes les relations possibles, montrant comment s'opèrent la transmission des rôles et la construction des identités, de génération en génération. Ainsi se dessinent les conditions d'une bonne relation. Car, dans l'expérience délicate qui consiste à être une fille pour sa mère et éventuellement une mère pour sa fille, il est sans doute des voies plus praticables que d'autres.